Тери Прачет и књиге: Блесавост и апсурд као огледало друштва и људске природе

Ватра је тутњала кроз подељени град Анк-Морпорк - тамо где би лизнула Чаробњачку четврт пламтела би плаво и зелено, чак оивичена чудним варницама осме боје, октарина.

Цео центар Морпорка убрзо је био у пламену, а богатији и цењенији грађани Анка са супротне обале храбро су реаговали на ситуацију, бесомучно рушећи мостове.

Одједном, групи друмских разбојника на ободу града приближавале су се две прилике.

Нема сумње, богати трговац се спашава са онолико блага колико је у паници могао зграбити, помислили су, кад оно само Ринсвинд - чаробњак без талента, који зна само једну чин и који се није баш много уплашио од њих, иако је иначе велика кукавица.

„Ма не, толико си ме препао да ми се кичма претворила у пудинг, него ради се о томе да тренутно патим од прекомерне дозе страха", рече Ринсвинд једном од разбојника.

„Хоћу да кажем, када се будем мало средио, онда ћу имати времена да се прописно уплашим."

На тај саркастични коментар људи су почели да налећу пре 40 година, на почетним страницама Боје магије, објављене у новембру 1983. године, првом роману Терија Прачета о Дисксвету, универзуму у којем се дешава већина његових прича.

„Па ја не бих преживео Правни факултет без Прачета", каже уз осмех Александар Панић из Ваљева, који себе назива једним од највећих фанова енглеског писца у Србији.

„Имаш грађанско процесно право - ко је читао зна о чему причам - и мораш редовно да одмараш мозак, или ћеш да се шлогираш... Прачетове књиге су ми биле најбољи део дана."

Приче из света Дисксвета у међувремену су продате у више од 100 милиона примерака, а он je постао један од најпознатијих аутора фантастике на свету.

Дејан Папић, директор издавачке куће Лагуна, која издаје Прачетове књиге у Србији, сматра да људи њих воле због „јединствене комбинације хумора и оштроумних друштвених коментара".

„Његове приче можда су огледало људског друштва, он користи измаштани свет Дисксвета да истражи и коментарише комплексне теме попут политике, религије или људске природе на начин који је приступачан, духовит и дубоко промишљен."

О свету Дисксвета објавио је 41 књигу, од којих се готово свака може читати као засебна авантура, а преминуо је 2015. у 66. години.

„Била сам поприлично одрасла кад сам почела да га читам, али је много утицао на моје писање и то да схватим да хумор не чини књижевност неозбиљном", каже за ББЦ на српском Ивана Нешић, ауторка књига за децу.

„Није он измислио хумор, али ми је помогао да схватим да он може бити ту, а да прича истовремено буде и смртно озбиљна."

Зашто читати Прачета?

Толико смртно озбиљна да је Смрт једна од најпопуларнијих Прачетових ликова.

Можете на њу налетети у бројним књигама из света Дисксвета, када се њене речи само укажу у умовима главних ликова, што је приказано ВЕЛИКИМ СЛОВИМА, ОВАКО.

У првој, на пример, има егзистенцијалну кризу и не зна шта ће са собом.

„На први поглед то је све фантастика, имаш неке вештице, Невидљиви универзитет, чаробњаке, све и свашта, али то је само позадина у којој се нешто дешава", наводи 37-годишњи Панић.

„Али цела поента његових књига је у људским особинама, некој филозофији која се појави ниоткуда, па само кажеш себи 'ау, откуд сад ово'."

Смрт, на пример, често размишља о питању смрти.

„ТО СУ ТИ СМРТНИЦИ... ИМАЈУ САМО ПАР ГОДИНА НА ОВОМ СВЕТУ И СВЕ ИХ ПРОВЕДУ ЧИНЕЋИ ИХ ШТО КОМПЛИКОВАНИЈИМ - ФАСЦИНАНТНО", каже у Морту, првој књизи о Смрти.

Невена Андрић, која је превела 19 Прачетових књига, каже да јој се он прво допао због „хумора, суманутих идеја и блесавости на које раније није наилазила", али и зато што „има занимљиве коментаре на људску природу, са иронијом и смехом, али и са љубављу".

„Умео је да нађе апсурд у животу и истакне га, али никада на зао и злонамеран начин, никада није исмевао, те његове критике су нежне.

„У исто време, успевао да пронађе непроменљиво и универзално у људима - о томе је заправо писао", каже 41-годишња Андрић.

Папић као највећу привлачност Прачетових књига сматра „богатство ликова и ситуација, исписаних језиком који је бритак и топао".

„Он причама указује како су многе друштвене структуре и усађена веровања накриво конструисани и често неоправдани", наводи Папић.

„Хумор није само начин за забаву, већ и средство за отварање дијалога о сложеним и често табуизираним темама."

Када се, на пример, Влажа фон Липвиг, познати преварант, нађе у ситуацији да буде управник поште, он просто не може да верује шта му се дешава.

„Какво место! Какве околности! Ко би поставио озлоглашеног криминалца на чело велике државне установе", запита се. „Ако изузмемо, рецимо, просечне гласаче."

Или када је Сем Вајмс, први човек Градске страже, неке врсте анк-морпоршке полиције, дискутовао о демократији и био веома заинтересован за идеју да сви* имају право гласа.

„*Осим жена, деце, робова, идиота и свих који нису заправо наши људи".

А дешавало се и да размишља о шаху, који га нервира зато што пиони само страдају и убијају једни друге, док краљеви уживају и не раде ништа.

Када би се само пиони ујединили, мислио се, можда наговорили топове да им се придруже, цела табла би за само неколико потеза могла да буде република.

„Британски хумор, пун апсурдних ситуација и ликова, код нас се генерално баш добро примио, што мислим да је велики део Прачетове популарности у Србији", наводи Нешић.

„То су страшно паметне књиге, реферишу на гомилу ствари из опште културе, митологију, филозофију, што искусном читаоцу може да пружи одређено задовољство, а неискусном само пролети изнад главе и уопште не примети да ишта недостаје."

Као „црвену нит која повезује све Прачетове књиге" она истиче хуманизам.

„Мени се чини да је он људе волео и да је са подједнаким разумевањем писао и о неком малом човеку који може да буде и злобан и похлепном и опасном владару који је испод свега само обичан човек."

Зато мисли да су Прачетове књиге у стању да „донесу мир читаоцу".

„Негде сам наишла и на податак да су радо читане у библиотекама болница, посебно на онколошким одељењима, иако могу да буду непријатне за многе, јер он не бежи од озбиљних и шкакљивих тема - то је велика вештина."

Одакле почети?

Нимало лако питање.

Ивана Нешић није за то да се у Дисксвет крене хронолошки, од Боје магије, јер сматра да у то време Прачетов свет „није био толико развијен и занимљив".

„Волим да људима као прву Прачетову књигу препоручим Добра предсказања, коју је написао у сарадњи са Нилом Гејменом, иако она није део Дисксвета.

„Смештена је у наш свет, у Лондон, тако да мислим да је у реду кренути одатле, чисто да видите да ли вам прија или не."

Књига прати анђела Азраела и демона Кроулија, који су се толико навикли на живот на Земљи да ће заједно покушати да спрече најављени смак света, упркос њиховим шефовима.

А када је реч о Дисксвету, од тих четрдесетак књига готово свака се може читати као засебна авантура, без хронолошког реда, иако постоје неке законитости.

Могу се, на пример, читати по подсеријалима у зависности ко је главни лик.

То у пракси значи приче о Ринсвинду, о вештицама, о Смрти, о стражи, индустријској револуцији и Влажи фон Липвигу, чију прву књигу Пошташавили(Going Postal) фанови често препоручују као добру улазну тачку у Дисксвет.

„Први пут сам је читала на енглеском, много пре него што сам преводила Прачета и сећам се да сам помислила 'боже, како би се превело ово Moist (влага) von Lipwig, а да звучи љигаво, јер је он такав тип и само ми је синуло - Влажа", каже преводитељка Андрић уз осмех.

„Од тада сам то чувала у штеку, иако никада нисам заиста мислила да ћу доћи до тога да преводим Прачета."

Друга добра опција је Морт, прва књига из серијала о Смрти, која у њој има егзистенцијалну кризу и не жели више да се бави тим послом, што изазива доста проблема.

„За одрасле је Морт доста добар почетак", наводи Андрић.

„Мали богови исто, јер није везана ни за један други серијал и није потребно никакво предзнање, а ако су у питању млађи читаоци, основци, мислим да је Невероватни Морис и његови школовани глодари фантастичан почетак."

За ту причу Прачет је добио Карнегијеву медаљу за књижевност.

Панићу је ипак омиљени серијал о стражи.

„Зато што су све суштински криминалистички романи, решавају увек неку мистерију, као у књигама Агате Кристи, а у исто време су аутсајдери, имају једну оронулу станичицу, нико не обраћа пажњу на њих, нити се очекује да служе било чему", наводи он.

Добро знају, на пример, да за лоповима и другим негативцима не треба брзо трчати, јер бисте могли да их ухватите, што може да изазове бројне проблеме.

Лопови, за почетак, не воле то.

Можеш бити „брзи стражар или стари стражар, не можеш бити и брз и стар стражар", једна је од животних мудрости поднаредника Колона.

„У исто време, припадници страже су вероватно ликови из Дисксвета који су се највише развијали кроз књиге, а са њима цео Анк-Морпорк и свет", истиче Панић.

И Папић тај серијал истиче као њему најдражи, због тога што „истражује теме правде, морала и друштвених промена, на начин који је и забаван и дубок".

Зато му је и Сем Вајмс омиљени лик.

„Од циничног, уморног стражара еволуира до истакнутог и принципијелног, иако и даље циничног, командира", наводи директор Лагуне, који је ту издавачку кућу и основао крајем 1990-их само да би могао да у Србији објави Боју магије, коју је он и превео, касније и низ других Прачетових књига.

„Његов развој притом представља суптилну критику друштвених хијерархија и истражује сложеност људске природе."

Подсеријал о стражи има осам књига - Стража! Стража! (Guards! Guards!), Оружане снаге (Men At Arms), Глинене ноге (Feet of Clay), Душмани (Jingo), Пети слон (The Fifth Elephant), Ноћна стража (Night Watch), Трас! (Thus!), Шмрк (Snuff).

„Ноћна стража ми је омиљена Прачетова књига од првог тренутка када сам је узела - прочитала сам је за једну ноћ, била будна до ујутру и то је било то", истиче Андрић уз осмех.

„Многе сам пре и после тога волела, али ниједну као ту."

Ко је Тери Прачет?

Рођен је 28. априла 1948. године у малом Биконсфилду, недалеко од Лондона.

У младости је радио као новинар и већ je првог радног дана угледао први леш, пише у његовој биографији на крају сваке књиге.

Опробао се у сваком послу који постоји у провинцијском новинарству, а потом и постао представник за јавност четири нуклеарне електране.

Све то је било готово 1987. године, када је постало очигледно да је писање романа о Дисксвету много забавније од правог посла, наводи се у биографији.

Волео је да пише фантастику због тога што је „лакше прилагодити универзум причи".

Повремено су га, каже, оптуживали да се бави књижевношћу, а говорио је да је писање највећа забава коју човек себи може да приушти.

У јавности је био познат по великом црном шеширу који је увек носио.

Орден британске империје добио је 1998. године, 2009. и титулу сера за заслуге у књижевности, а годину дана касније награду за животно дело у области фантастике.

Писац Горан Скробоња имао је и прилику да га сретне у Прагу пре двадесетак година, где му се Прачет се потписао на енглеско издање Добрих предсказања.

„Посвета је гласила 'Горане, спали ову књигу' (Goran, burn this book)", наводи Скробоња за ББЦ на српском, али додаје и да се Прачетово расположење брзо променило када га је питао o ауторским правима за ту књигу у Србији, коју су желела да објаве два издавача.

„Ретко кад сам се у животу осећао тако непријатно... До малочас пријазан и жовијалан, Прачет је наједном прошао кроз трансформацију налик на Џекила и Хајда, одмах је узео мобилни, позвао агента и рекао прилично осорно да има издавача у Србији.

„Стога, ако ме питате за Прачета и његове књиге - ОК, све је то лепо и красно, човек је мајсторски забављао огроман аудиторијум и стекао огроман број поклоника, али ако некада и помислим на њега, сетим се Хајда, а не - Џекила."

Алцхајмерова болест му је дијагностификована 2007. године, од када је често причао о њој, чак и снимао документарне емисије за ББЦ.

„Десило му се нешто вероватно нешто најстрашније за њега што је могло да се деси - да као неко ко је цео живот провео читајући и пишући, не може да се сети шта је хтео да напише", каже Панић.

Преминуо је 12. марта 2015. године.

Животне лекције

И после готово две деценије активног читања Прачета, Панић му се стално враћа.

Све књиге је, каже, прочитао два пута, неке и по три.

У колекцији има све издате у Србији, осим Душевне музике, пародије на настанак и развој музике и рокенрола - два примерка је некоме позајмио и никада их више није видео.

„Ево, сада сам добио жељу да их поново све читам", наводи уз осмех.

Од Прачета је научио да треба „прво све посматрати са одређеном дозом хумора, затим да многе ствари не треба узимати здраво за готово и да човек треба да размишља својом главом.

„Научиш и како да гледаш на људе, да увек се погледаш другачије, из туђег угла и не цениш ништа на прву лопту."

Као једну од важнијих истиче често понављани цитат - не судити о књизи према корицама.

„Јер када видиш корице Прачетових књига, помислиш 'каква је ово глупост за децу', а оне су све само нису за децу - кад сам имао 18 година ништа нисам разумео.

„Дакле, без обзира на корицу, књига може да те изненади... Тако ваљда и људи."

Зато саветује свима да се слободно упусте у свет Дисксвета и Анк-Морпорка, града који никада није освојен.

Заправо, јесте, прилично често, само би освајачи после неколико дана схватили да им више нема коња, а после неколико месеци да припадају само још једној у низу мањинских градских група.

Зато само опрезно, иза ћошка никад не знаш на кога можеш да наиђ...

„ДОБАР ДАН", рече се глас, дубок и тежак као лупање оловних врата, негде дубоко доле.

Добар дан.

АЛИ, ОТКУД ТИ ОВДЕ?

Па ово је мој текст.

ИЗНЕНАДИЛО МЕ ЈЕ ДА СИ НАЛЕТЕО НА МЕНЕ, НЕМАМО ЈОШ ЗАКАЗАН САСТАНАК, ЦЕО СИСТЕМ СЕ ПОНОВО ЗЕЗНУО.

ВИДИ, ИМА ЛИ ШАНСЕ ДА ТИ МОЖДА САД... НЕЋЕ НИШТА БОЛЕТИ.

Ни случајно!

ПРОКЛЕТ БИО.

Погледајте видео: Пут старе књиге до новог читаоца

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk